"Svetska muzika: kratak uvod" – prikaz knjige
Knjiga "Svetska muzika – kratak uvod" Filipa V. Bolmana pripada ediciji "A veri šort introkakšn" koju je Oksford junivrsiti pres pokrenuo 1995. godine. Dosada objavljene knjige tretiraju široki spektar tema i fenomena u oblasti istorije, filozofije, religije i humanističkih nauka. Preko dve stotine knjiga iz edicije "A very short introdaction" vremenski se kreću u rasponu od starogrčke i indijske filozofije do konceptualne umetnosti i kosmologije. Prevedene na preko dvadeset pet jezika, nastale kao rezultat velikog znanja naučnika i teoretičara suverenih u svojim specijalnostima, počev od 2001. godine, orijentišu se ka novim fenomenima. Tako su se uz antičku filozofiju, Hegela, Hajdegera i Ničea, našli i Evropska unija, prava životinja, kloniranje i – svetska muzika.
Filip V. Bolman, autor knjige "Svetska muzika" je profesor muzike i jevrejskih studija na Čikaškom univerzitetu. Njegove specijalnosti zahvataju široki spektar muzičkih fenomena : folk i tradicionalnu muziku u Sjedinjenim Američkim Državama, muziku evropskih manjina i izbeglica, Bliski Istok i Srednju Aziju, kao i ideološku i političku dimenziju muzike, nacionalizma i rasizma.
Posvetivši knjigu svojim studentima, "koji su me pitali više nego što sam ikada mogao da zamislim", kao sam kaže, Bolman kao pitanje svih pitanja postavlja : "Šta je muzika?" Ukoliko je pitanje jednostavno, odgovor nije. U ovom interesantnom, ipak samo uvodu u šarolikost svetske muzike, koji se kreće od švajcarskog jodlovanja do pesama piligrama, jidiš napeva do tunižanske "umetničke pesme", Bolman problematizuje zapadnjačka tumačenja, i pogrešna tumačenja svetske muzike.
Knjiga se osim uvoda sastoji iz sedam poglavlja pod sledećim naslovima :
- U početku ... mit i značenje u muzici
- Zapad i svet
- Između mita i istorije
- Mizika i narod
- Muzika i nacija
- Dijaspora i
- Kolonijalna muzika, postkolonijalni svetovi i globalizacija svetske muzike
Osim navedenih poglavlja knjiga je opremljena ilustracijama, registrom ilustracija, mapama, kao i registrom mapa, izdvojenim fusnotama na kraju knjige, registrom relevantne muzike, indeksom pojmova, kao i literaturom za dalje čitanje.
Uvod knjige, posvećen je razmatranju samog pojma vrld mjuzik koji je još uvek predmet zapitanosti etnomuzikologa, hronološkog reda rasprostiranja tog pojma, kao i omeđavanju teorijskog i društvenog okvira koji je proizveo sam fenomen. Bolman ovde nagoveštava da neće zastupati ni jedan od dva ekstremna pristupa folklornoj muzici, ni tzv. globalističku koja vrld mjuzik uspostavlja kao svoj popkulturni produkt i simbol, niti nacionalističku, koja folkornu muziku shvata kao okvir za očuvanje nacionalnog identiteta. Termin vrld mjuzik on vidi kao nov, koji datira oko dve decenije, početkom osamdesetih još veoma redak i korišćen uz regionalne ograde kao što su afrička muzika ili folk mjuzik. Početkom osamdesetih godina, etnomuzikologija se na Zapadu okreće tzv. velikim temama, pristupajući im komparativno i sve više koristeći interdisciplinarni pristup. Prvobitno uspostavljena kao alternativa zapadnjačkoj umetničkoj muzici, vrld mjuzik sve češće postaje predmet akademskih muzičkih kurikuluma, između ostalih kod Bruna Netla jednog od najznačajnijih etnomuzikologa današnjice, ali i medijum koji umnogome inspiriše razmatranja na temu kako muzika sama može da uči o sebi. U tom smislu Bolman podstiče čitaoca da se čitajući knjigu uključi u svetsku muziku "kao iskustvo".
Sam pojam vrld mjuzik, ovde je shvaćen kao modernistički konstrukt, kao rezultat, i u isto vreme protivstavljanje dobu Prosvećenosti, kolonijalnoj ekspanziji i usponu nacionalne države. Stoga je tvrdnja da muzika kao zapadnjački koncept postoji svuda u svetu, dovela sam Zapad u situaciju da se susreće sa muzikom ostatka sveta. Rezultat toga je da je ključna reč "Kratkog uvoda u svetsku muziku" reč susret.
U prvom poglavlju pod naslovom " U početku ... mit i značenje u svetskoj muzici", Bolman pokušava, ma koliko to uzaludno bilo da se vrati na same početke "susreta", t.j. integrisanja različitih nacionalnih muzičkih stilova. Prvi susreti se prema njegovom mišljenju predmet priče i istorije. Mitovi su puni svedočanstava o prvim susretima. Pripovetke o poreklu muzike su univerzalno prisutne u religijama širom sveta, sugerušući da mitološki susreti mogu biti jedan od postulata svetske muzike.
U podnaslovu "Prvobitno značenje svetske muzike", Bolman navodi već poznate činjenice o različitom značenju, mestu i ulozi muzike u narodnom životu. Drugim rečima, ono što sa stanovišta zapadnjačkog konstrukta može biti shvaćeno kao muzika, ne mora nužno imati to značenje u svim kulturama ili društvenim situacijama. Ko karakterističan primer, ovde je navedena muzika religioznog karaktera, koja najčešće nema značenje i značaj muzike shvaćene na način zapadnjačke kulture. To dovodi i do problema u vezi sa ontološkim razumevanjem muzike koje evropocentrično privileguje formalnu, harmonsku i lestvičnu organizaciju muzike. Ako je muzika samo ono što potpada pod ovakav način organizovanja, šta je onda recitovanje Kurana, pita se Bolman? Zbog toga, u ontloškom tumačenju nekih od popularnih žanrova vrld mjuzik on uzima u obzir emocionalne i spiritualne parametre muzike, jer duhovna muzika transformiše tekst, narative i ritual u značenje.
Sledeći kompleks estetičkih pitanja vezanih za vrld mjuzik proističe iz veze sa globalizacijom. Interpretirana samo iz ove perspektive, vrld mjuzik koja nastaje kroz globalne susrete gubi neke granice koje percipiramo kao originalno značenje. Susret je međutim, i suština porekla, što dovodi do gomilanja značenja u ovom žanru.
Kao posebno važno pitanje vezano za ekspanziju vrld mjuzik ovde je apostrofiran period postkolonijalizma, osobito u nekim muslimanskim zemljama. Štaviše, ovde se govori o globalizaciji religije koja je i dovela do globalizacije Sufizma, pa i sufi muzike. Jedna od najvećih zvezda žanra, Nusret Fateh Ali Kan predstavljen je kao umetnik koji je promenio značenja lokalne muzike od sekularne, klasične u popularnu, tradicionalnu u fuziju, molitvenu u javnu. Jednom rečju, u vrld mjuzik tradicija se vraća ponovo i ponovo, ne da bi bila upotrebljena i otpremljena u prošlost, već da bi sa novim značenjem dobila mesto u sadašnjosti. Postavši popularna muzika, vrld mjuzik striktno odrećuje prošlost i sadašnjost, i pravi radikalan raskid između njih. Veliki paradoks je da popularna muzika ponovo uspostavlja okolnosti susreta, i hraneći sebe samu recikliranim formama ponovo stvara uslove za susret. Lokalni muzičari postaju zavisni od globalne muzičke industrije. Tradicionalna melodija i funkcije moraju biti podvrgnute zapadnjačkom harmonskom sistemu i prilagođene globalnoj potrošnji.
Poglavlje "Zapad i svet" iz nešto drugačijeg ugla kritikuje egocentričnost i aroganciju Zapada u odnosu prema ne – zapadnoj muzici. Pobrojani su značajni etnomuzikolozi, sakupljači narodne muzike, poput Hornbostela i Bartoka, manje privatne zbirke, kao i ona uneskova kolekcija tradicionalne muzike. Pri svemu tome, Bolman se pita šta nam garantuje da su ti snimci autohtoni, odnosno implicira da je muzika razvojna kategorija autohtona po sebi – u svom vremenu. U zavisnosti od istorijskog trenutka i disciplinarnog fokusa, formirane su binarne strukture koje malo govore o samoj muzici. Jer, postoji prostor između "visoke" i "profane" kulture, "usmene" i "pisane", "popularne" i "elitne", "istorijskih" i "neistorijskih" naroda, "premodernog" i "modernog", ili rečeno današnjim rečnikom "modernog" i "postmodernog". Pitanja se sve više problematizuju ukoliko više shvatamo da su ovi konstrukti isključivo zapadnjačkog porekla.
Problematična pozicija Zapada ogleda se prema Bolmanu i u dominaciji multinacionalnih rekords kompanija. "Moć portabl naprava za snimanjen dovode do kolapsa različitosti između sopstva i drugosti, što je postala jedna od mantri globalizacije. Ponovo prisustvujemo upornom prisustvu ključne reči - "moć"", kaže Bolman.
Poglavlje "Između mita i istorije" posvećeno je nekolikim umetnicima i žanrovima koji su prešli put od tradicionalne, obredne ili religiozne muzike do popularnog žanra. Takođe, ovde su opisani i napori nekih vlada i država, pre svega muslimanskih da konzerviraju folklornu muziku. Takav primer je bio Kongres o arapskoj muzici 1932. godine, na koji su pozvani evropski etnomuzikolozi u svojstvu supervizora. Zadatak Evropljana kao humanista, muzičara i etnomuzikologa bio je da poštuju i održe postojeće različitosti među arapskim narodima. Zapravo, trebalo je podržati onu struju koja muziku shvata kao reprezenta nacionalnog, ne čak ni kulturnog ni tradicionalnog.
U poglavlju "Muzika i narod", na temelju dve studije slučaja Bolman pokazuje ne samo načine transformisanja folklorne muzike u popularnu, već i neke od svojstava folklora. Prvi slučaj je Mađarska u vreme Bele Bartoka i Zoltana Kodaja, revnosnih arhivara mađarske tradicionalne muzike. Fotografija Bele Bartoka na kojoj se vidi kako on snima pesme od seljanke koja nikada nije izašla iz svog sela i ne zna ni za šta drugo osim za sopstvenu autentičnost nije dokument, već simbol. Ta fotografija simbolizuje ideološki upliv, posredovanje države u "očuvanju" tradicionalne muzike, i to na neautentičan način, tako što će autohtona melodija biti preserljena u Budimpeštu, kosmopolitski grad jedine ondašnje evropske imperije, da bi reinterpretirana nastavila svoj život. Pokretljivost je kaže Bolman, jedan od suštinskih atributa folklora, koji podstiče istraživače da istražuju varijante prema migracijama. U isto vreme, mapiranje sveta pomoću narodne muzike je obeležje kolonijalizma i imalo je za cilja da Evropu podrži kao kolonijalnu silu. Formiranje kolekcija tradicionalne muzike širom sveta i susret Evropljana sa njima odražava i ideologije modernizma, nacionalizma i fundamentalizma koji traži autentičnost.
Svi navedeni fenomeni zajedno, doveli su do toga da je muzika trećeg, postala muzika prvog sveta. Čini se kao najintrigantnije pitanje koje Bolman postavlja u knjizi jeste : kako se to zapravo dogodilo? Prema njegovom mišljenju da bi se odgovorilo na to pitanje potrebno je izbeći klasične definicije folklora. To znači da kulturni prostor muzike obuhvata dva seta metafora: vremenski i prostorni. Po svojoj prirodi, ta dva prostora su međusobno zavisna. Temporalni prostor muzičkog folklora moguć je zbog njegovih narativnih sposobnosti, t.j. zbog mogućnosti da iskaže priču. Te priče pričaju kako o pojedincu, tako i o zajednici, i mogu da generalizuju probleme ljudske egzistencije. Sa druge strane, specifikujući mesto, narativ i istorija takođe specifikuju političko i nacionalno značenje u sadašnjosti.
Fenomen koji takođe daje odgovore na pitanje kako je folklorna muzika postala svetska je fenomen keltske muzike. Neverovatan uspeh keltske muzike, koju mnogi etnomuzikolozi tumače kao marketinšku etiketu, ali ne i Bolman, on pripisuje između ostalog i očuvanju folklornih korena. Mit i istorija se prema njemu ukrštaju u globalnom obliku vrld mjuzik, pri čemu se keltska muzika oslanja na mit o sopstvu. Mit je, moglo bi se reći veoma moderan, i kao takav on ihodi iz istorije keltske muzike koja je konstruisana. Religija takođe doprinosi održanju konstrukta keltske muzike. Ona je mešavina mita i istorije, što naglašava dvostrukost značenja t.z.v. keltske religije, mešavina prehrišćanskog, paganskog, sačuvanog u arheološkim iskopinama i hrišćanskog, čiji muzički koreni sežu do Srednjeg veka.
Na kraju, kao nezaobilazan faktor u prelaženju folklorne muzike iz trećeg u prvi svet Bolman apostrofira dijasporu. Jedan od najeklatantnijih primera je slučaj hebrejskih Sefarda, koji su se pomerali iz Španije širom Mediterana. Njihova kultura je dijasporična jer je i sama nastala od kulture prethodne dijaspore koja se raselila nakon rušenja Jerusalima 70 – te godine Nove Ere. Prema Bolmanu razlog ponovnog otkrivanja muzike Sefarda 1992 - ge bio je dvojak. Jedan je simbolični susret sa 1492-gom godinom, a drugi što je njihova muzika prenosiva i narativvna. Naime, vekovima je živela kao romansa ili romanćero ne samo u Španiji već i na Balkanu.
Karkteristika dijspore je prema Bolmanu višestruka svesnost. Ona u isto vreme ima potrebu da održi svoju kulturu i da se uklopi u novo društvo. Vrld mjuzik nudi muzički prostor za narativ dijaspore, bio on nacionalni ili religiozan, ili rezultat pritiska ljudskih prava. Takav je slučaj sa novom dijasporom u "Novoj Evropi" : muslimanskom u centralnoj Evropi, Južnoazijskoj u Velikoj Britaniji ili severnoafričkoj u Španiji i Francuskoj.
U poslednjem poglavlju, naslovljenom "Kolonijalna muzika, postkolonojalni svet i globalizacija svetske muzike" Bolman razmatra dva karakteristična načina širenja i popularizacije ovog žanra. Prvi je snimanje i objavljivanje uslovno nazvane tradicionalne muzike, pre svega u kolekciji Raf Gajd u čijem radu su uzeli učešća mnogi etnomuzikolozi. Drugi je formiranje i brzo širenje festivala vrld mjuzik, osobito, od 2000. godine. Za njih su veoma zainteresovane zajednice u egzilu, i to u smislu festivalske kulture i turizma. Osim toga, značajno je napomenuti i da su veoma položni ideološkim manipulacijama u širokom spektru.
Na kraju, konstatuje Bolman, nema sumnje da vrld mjuzik festivali eksplicitno pokušavaju da prekonfigurišu muziku samu u smislu ponovnog kartografisanja utopijskog sveta bez granica, verskih i nacionalnih razlika. Susret sa svetskom muzikom tu ideju ne poriče.
Борис Ковач и Лаадаба оркестар у Дому омладине
Прошле среде, 26 – тог фебруара, у великој сали Дома омладине, наступио је Борис Ковач са оркестром Лаадаба. Мултимедијални перформанс овог новосадског уметника заснован на музици са његовог послењег компакт диска под називом Последњи балкански танго, почео је са получасовним закашњењем, пред претежно младом београдском публиком.
Два су базична оквира изведеног перформанса, потпуно самосвојне форме у односу на диск који је објавио Бе 92. Први је унапред осмишљена и прецизно изведена форма перформанса која у себе инкорпорира и видео пројекцију на чеоном зиду, плес, и укључивање публике у радњу као јединог саставног дела догађаја донекле слободног од утицаја аутора. Ова његова опредељеност није изненеђујућа уколико се има у виду значајан ангажман аутора на пољу позоришне музике. Други, условно назван музички стуб уметничке конструкције је форма танга, и то оног Пјацолиног - новог танга. Ови параметри се одвијају пред очима посматрача као веома слободни, независни и равноправни учесници. И то сасвим циљано, да потврде,подвуку и оправдају темељ свих темеља стваралаштва Бориса Ковача – филозофију њу ејџа чији је један од циљева свесно и намерно мешање различитих етничких стилова.
Дешавање на сцени је осим тога смештено у оквир кабареа из периода Хитлерове Немачке, у коме нас један трагикомичан лик Лајза Минели, односно у нашем случају Борис Ковач позива да последњу ноћ пред пропаст света проведемо заједно. Обраћајући се на различитим европским језицима, највише на енглеском, Ковач нас на поовски начин суочава са извесношћу смрти : "Само замислите да је ово једна звездана ноћ, управо последња пре краја овог света! Шта бисмо чинили? Неки би очајавали безнадежно, неки би организовли баханалије... Бог нека дође овамо уколико буде расположен." Овим позивом аутор нас суочава, са како сам образлаже на званичном веб – сајту, понуђеним "могућностима" које је сам искусио: Између Милошевићеве диктатуре и кампање НАТО – а против Југославије. И, ово је још један постулат стваралаштва Бориса Ковача – друштвени ангажман. Шта бисмо ми могли дакле, да радимо током те последње ноћи ? Одговор нам даје Ковач: "Хајде да играмо, да будемо срећни још једном у животу!" Танго је дакако под таквим околностима отелотворење опште декаденције и моралног посрнућа, али и начин избављења. Додамо ли њему још атмосферу буржоаске боемштине у Војводини почетком двадесетог века у којој се сусрећу мађарска и руска романса, дах прљавих турских ханова у којима "Коштане" чочечком угром распаљују затомљене страсти средовечних мушкараца, као и оргијастички дух циганских свадби – добићемо балканску апокалипсу. Апокалипсу, коју је сам Борис Ковач одредио као нову уметност и мистичну литургју. Да бисте ово разумели није нужно да знате да је обавезан став кларинетисте на свадби клечећи, нити да су многи српски писци – романтичари утопили свој живот у алкохолу. Та врста дерта својом демонском снагом саму себе објашњава.
Упркос јаком упливу профаних музичких жанрова, музика Бориса Ковача се може сместити у ред високо софистицираних. Она је комплексна у свим својим параметрима, мелодији, ритму, хармонији, музичком облику, присуству многобројних етничких и класичних стилова. Одреднице као што су world music или мултистилизам сувише су грубе да би могли објаснити музику Бориса Ковача. Она је прецизно записана у партитури, што сведочи о његовом познавању европске традиције камерне музике. Али, ту су и звучни фон војвођанских тамбураша, утицаји џеза, авангардог рока и импровизација амбијенталне музике, као и реферирање на репетитивност Рајха, Рајлија и Гласа. Једном речју, Борис Ковач или ствара сопствену мелодију фолклорно обојену, или цитира/варира старије и сасвим архаичне моделе сеоске и градске музичке традиције да би их прочитао кроз оптику савремених музичких стилова у постмодерном кључу.
Упркос томе што наступа под називом Борис Ковач и оркестар Лаадаба, или у ранијем периоду као Борис Ковач и ансамбл Ритуал Нова, или ансамбл Огледала, супротно очекиваном, мелодијске деонице имају равноправан статус у партитури. Тако се на сасвим посебан начин, коме је тешко наћи пандан у класичној или популарној музици деонице кларинета/саксофона/сопран саксофона са виолином, хармоником, гитаром или удараљкама смењују и преплићу на фону електронске основе. Посебности звука ове музике треба додати и чињеницу да су сви инструменти озвучени те тиме добијају сасвим другачију боју. То особито долази до изражаја у виртуозним узлетима хармонике и виолине карактеристичних за мађарски чардаш, или у бучаним кафански "разговорма" јеврејских клецмер оркестара. Има ту и певања у стилу руске градске мушке традиције, денс танга или танга са техно матрицом. Јављају се и нагли прекиди музичког тока типични за обредну музику са магијским дејством, имитација "понирања" на саксофону из старије двогласне традиције, или смирено и смерно тонско сликање панонске равнице и Дунава које изводи гитара у стилу тамбуре. Све док вас не изненади бравура изведена у саксофону, отелотворење крика заробљене човечности или беспомоћности пред немогућношћу избора. Међутим, вратићете се брзо у баналну реалност када пред вашим очима Борис Ковач разбије чашу и запева познату новокомпоновану песму "Узми све што то живот пружа".
Но какви год били или одакле год преузети музички обрасци они су од почетка до краја, без изузетка смештени у формални и ритмички образац танга. Позната мелодија код нас позаната као "Остави танго за крај" провлачи се кроз све композиције као иде фикс. Тиме се заправо упркос небројеном музичком и другом материјалу различитог етничког порекла облику обезбеђује неопходна кохеренција. Штавише, повезаност између композиција твори једно уметничко дело које је на трагу Вагнеровог гесамткунстверка. Целокупно уметничко дело базирано на популарној музици – оригинално и занимљиво зар не? Захваљујући томе имали смо привилегију да чујемо танго са хармонским решењима карактеристичним за мађарски градски фолклор, са модалним мелодијама и хармонијама и циганском лествицом Јужне Србије и Косова или атмосфером наполитанске песме. Такође, изражена је и ауторова везаност за идеју Средње Европе, заправо простор бившег аустроугарског царства, коју је музички изразио у композицији Октобер – бурек – фест. У сценској поставци ове композиције као кључни симболи јављају се архетипови у исхрани : немачко пиво и балкански бурек. У нивоу музике, овде се стапају формална и ритмичка матрица танга, хармонија бечких класичара и мелодије оријентализованог балкана. Штавише, у овој композицији, у комуникацији са публиком, Борис Ковач изриче свој уметнички манифест : "Моћ уметности је да споји неспојиве ствари". И беше тако.
Афро фестивал 2003. – осврт
У недељу 1-вог јуна, завршен је Афро фестивал, који се већ неколико година уназад одвија у Музеју афричке уметности у Београду. Концепција фестивала који се одвијао пуних седам дана, од понедељка до недеље, указује на намеру аутора да са једне стране помире жеље и могућности, материјалне пре свега, и са друге да у свој пуноћи прикажу како материјалну, тако и духовну културу појединих делова Африке. И површном познаваоцу Африке је свакако јасно да би за читав континент било потребно много више од једне недеље.
Добро осмишљен мозаик назван Афро фестивал, заправо вашар у најбољем издању, састављен је од неколико концерата, пројекције филма, предавања која са различитих позиција читају поједине уметничке изразе, ликовних и музичких радионица, па до продајних изложби и завршног, "Дурбар" фестивала, дана пријатељства музике и плеса у коме су важно учешће узели и чланови дипломатског кора.
Ипак, мозаик је склопљен у задати оквир "Мотив птице", који је уједно и базични принцип текуће изложбе, која је отворена у децембру прошле године и завршена у исто време када и фестивал. Прецизније, сви догађаји у оквиру фестивала, осим можда неких концерата, представљали су теоријску разраду изложбе "Мотив птице у уметности африке", или пак презентовање извесних техника уметничког стваралаштва кроз радионице. У том погледу, нарочито је била инструктивна ликовна радионица Ане Гарић, која је остварена у сарадњи са студентима одсека за текстил Факултета примењених уметности и дизајна.
Предавање поводом текуће музејске поставке, одржано у четвртак, осветлило је мотив птице у ликовној уметности Африке са три кључна аспекта : анималне мотиве као део перпетуиране религијске праксе (излагање историчарке уметности Наташе Његовановић – Ристић), преглед приказа птице у различитим стиловима, значај представе и њена улога у вези овостраног и оностраног (излагање антрополога Александре Продановић – Бојовић), и експликација материјала и техника у представљању птица, примењене уметнице Ане Гарић. Ма колико био јасан методолошки приступ ауторки, чији се писани радови на ове теме могу наћи и у каталогу изложбе, чини се занемарен је један аспект мотива птице у афричкој уметности – мотив плодности. Тумачење овог феномена, што је домен антропологије, објаснио би присутнима, као и читаоцима каталога, још и важну везу између предиомензионираних трупова и кљунова птица, и ликовне форме. Овај архетип видљив је јасно и у слици, и у скулптури.
Музички догађаји, мада не непосредно везани за оквирну тему мотива птице, осим можда радионице која је била предвиђена за четвртак али не и одржана, били су ако не најважнији, оно најпосећенији део фестивала. Стилска усмерења и ниво интерпретативног умећа кретали су се од традицији веома блиске зимбабвеанске уметнице Стеле Ћивеше, Папа Ника и Института, до афро – поп звука београдске групе Сосаби. Вероватно свесни тога, организатори су и приредили концерт овог састава у суботу увече, дан пред затварње, што је окупило пре свега младу београдску публику. Већ добро познати кругу љубитеља егзотичног позападњаченог звука, Сосаби су наступили у свом већ добро утврђеном маниру. Њихова музика представља прилично предвидљиву варијанту т.з.в етно – попа, тако да би се могло рећи да оквир за конституисање звука представља западњачка поп – музика, заједно са својим лествичним и хармонским матрицама у које се уклапају традиционалне песме и импровизације на разним врстама удараљки. Осим тога, веома упадљиво приближавање западњачкој популарној музици огледа се и у учесталој појави сазвучја терце у извођењу народних мелодија. То хвале вредно умеће за свакога ко не припада средњоевропском музичком подручју мада не оригинално, представља значајан допринос развоју музике света. Упркос томе што се у сазвучју музика групе Сосаби приближила западњачком попу, у формалном погледу задржала је неке традиционалне облике. То је пре свега певање по принципу питање – одговор, дуготрајне секвенце у функцији градације и емисија неартикулисаних гласова, вероватно магијског порекла. У инструментаријуму, Сосаби су наклоњенији електронским инструментима, па и саксофону, али звуци разних афричких удараљки одређују доминантну боју.
Да се под утиском магијског кружног кретања вратимо на почетак - отварање фестивала на којем је наступила уметница из Зимбабвеа Стела Ћивеше. Иако је звезда "ворлд мјузик" сцене, прецизније је назвати је једноставно уметницом, поготово гледано из перспективе западног човека. Мада су окосницу њеног наступа до сада, па и у Музеју афричке уметности у понедељак, чинили њен глас и традиционални инструмент мбира, савременим језиком речено она је у сарадњи са Дах театром извела слободно организован перформанс. Музичка форма коју изводи Стела Ћивеше зове се мбира, као и инструмент који учествује у њеном извођењу. У традицији народа Шона, овај инструмент се користи у религиозним церемонијама бира, због чега има статус светог инструмента. Карактеристичан звук идиофоног инструмента мбира, даје известан медитативни угођај, а стил саме песме, вокалне деонице дакле, омогућује велику слободу у импровизацији. За саму Стелу Ћивеше звук мбире подсећа на жубор воде, а свирање је за њу духовно искуство које води у истраживање духовних сфера. Ипак, пре свега, харизматична и мистична Стела Ћивеше, како каже, само жели да настави дугу музичку традицију народа Шона. У том циљу, она је традиционалну музику чија је везаност за обред још увек веома јака, изместила на сцену, у сферу високе уметности. Да би остварила јединство музике, плеса и религиозног обреда, она је на концерту увукла присутну публику у своје религиозно искуство. Захтевајући да пљескањем руку публика даје такт њеној свирци на мбири, она је само на сцени потврђивала праксу свог народа да баш сви учествују у догађају. Чак иако немају никакво друго умеће, бар подржавањем ритма. Било како било, перформанс или религиозни обред, било је незаборавно искуство.
|